Admir Duraković je dugogodišnji član reprezentacije gluvih i nagluvih Srbije u rukometu. Osvajač je devet medalja sa međunarodnih takmičenja, MVP Svetskog prvenstva gluvih i nagluvih, a odnedavno je i predsednik Sportskog društva gluvih Užice. Kako sam ističe, kruna njegove karijere je prošlogodišnja titula najboljeg sportiste grada Užica u konkurenciji osoba sa invaliditetom. Sanja da svojoj bogatoj kolekciji medalja, doda i zlatnu sa Olimpijskih igara u Tokiju 2025. godine.
Njegov put je bio teži nego što bi iko to mogao da zamisli, ali kako je po prirodi uporan i odvažan uspeo je sve nedaće da prebrodi, i život pretvori u san, a san u stvarnost. Rođen je u Prijepolju ali se kao mali preselio u Užice. gde živi dugi niz godina. Rukomet je počeo da trenira sa nepunih 13. godina. Iako gluvonem, trenirao je sa čujućim igračima:
-Počeo sam da treniram zajedno sa još nekoliko drugara, koji su takođe gluvonemi. Trenirali smo sa čujućima, i imali neverovatno razumevanje i poštovanje jedni za druge, što nas i danas krast. Tih godina rukometna reprezentacija gluvih i nagluvih je nizala neverovatne uspehe na međunarodnoj sceni, meni se to dopalo, i već tada sam odlučio da krenem njihovim stopama. – počinje svoju priču Admir Duraković.
Admir ima u svojoj bogatoj riznici ima dve srebrne i jednu bronzanu medalju sa Olimpijskih igara gluvih i nagluvih, dve bronzane sa Svetskih prvenstava i jednu zlatnu i tri bronzane medalje sa Evropskih prvenstava. Iako se reprepentativci uveliko pripremaju za Evropsko prvenstvo naredne godine Duraković ima samo jednu želju, a to je zlatna medalja sa Olimpijskih igara 2025. godine u Tokiju:
-To je medalja koja mi nedostaje i zasita bih voleo da svoju kolekciju upotpunim i ovim zlatom. Nadam se da će tako i biti, jer to nije samo moja, već je želja i ostalih momaka u reprezentaciji. Mi smo kao jedna velika porodica i mislim da je u tome i naša tajna. Naporono treniramo i radimo i verujem da ćemo ostvariti san. – ističe rukometni reprezentativac.
Admir Duraković ističe da je svih ovih godina imao neizmernu podršku svoje porodice, i da nije bilo toga, on sam ne bi uspeo:
-Brojna putovanja i česti odlasci zbog priprema i takmičenja, nisu poremetili moju porodicu. Najmiliji su uvek bili tu za mene, i neizmerno im hvala što sa mnom žive život. Pored porodice, zahvalio bih se i mom gradu, našem Sportskom savezu Užica kao i firmi Zlatiborac. U Zlatiborcu radim već dugi niz godina, a oni su uvek bili puni razumevanja i shvatali važnost takmičenja na koja odlazim, tako da nikada nisam imao ni najmanji problem. Zato bih na kraju poručio svim mladima, bez obzira da li su osobe sa invaliditetom ili ne, da počnu da se bave sportom. Sport oplemenjuje čoveka, uz njega naučiš da treba da se boriš i kada ti baš sve i ne ide od ruke, da treba posle pada odmah i da ustaneš, i da će baveći se spotom, sigurno postati mnogo bolji i kvalietniji ljudi.
Comments