Jedan dan u Novom Pazaru

Saradnja članova Udruženja sportskih novinara Zlatiborskog okruga, u kojem su mahom pripadnici "sedme sile" iz Užica, Požege, Nove Varoši, Bajine Bašte i drugih krajeva Zapadne Srbije, sa Senkom Župljaninom, fotoreporterom i dopisnikom "Sportskog žurnala" iz Novog Pazara traje već dugi niz godina.

Iako smo se sa Senkom godinama družili, sarađivali i delili brojne sportske priče, želja da naše udruženje jednog dana poseti svog kolegu Novom Pazaru tinjala je već duže vreme. Obaveze, posao i svakodnevica učinili su svoje, pa se to druženje iznova odlagalo. Sve do ovog vikenda, kada se sve sklopilo i skockalo.

Kada prvi put vidite tu gromadu od čoveka, verovatno vam ne bi palo na pamet da se iza tog krupnog stasa koji je tako dobrodušan, veseo i nasmejan čovek krije čovek koji pleni jednostavnošću, koji voli ljude i koji je, pre svega čovek velikog srca i humanista. Ono što nam je Senko ovog vikenda priredio teško je opisati rečima. Nije nas dočekao kao goste, već kao rod rođeni. Potrudio se da upoznamo Novi Pazar na jedan poseban način, da osetimo njegovu toplinu, njegov duh i gostoprimstvo, ali i da jedan običan susret kolega preraste u dan koji će se dugo pamtiti. Jer Novi Pazar, nije samo grad ćevapa, mantija, baklava i farmerki. Novi Pazar su ljudi dobra srca, baš kao što je i naš kolega Senko. Ali hajde da krenemo od početka.

Postoje putovanja koja počnu mnogo pre nego što uopšte na njih krenete. Počnu u razgovoru, dogovoru i želji da se ponovo sretnu ljudi koji se dugo poznaju i poštuju. Naše putovanje u Novi Pazar počelo je, zapravo, veče uoči polaska. U telefonskom razgovoru, Senko Župljanin mi je rekao:

„Uzbuđen sam kao malo dete. Ne mogu celu noć da spavam.“ I, čini mi se, zaista je bilo tako.

A ta rečenica možda najbolje opisuje Senka. Jer kada se čovek iskreno raduje susretu sa prijateljima, godine, posao, obaveze i svakodnevne brige postaju potpuno nevažne. Ostane samo radost zbog ljudi.

Ujutru smo krenuli sa tri automobila. I već sam početak puta nagovestio je ono što će uslediti – avanturu, smeh i druženje. Prva stanica bila je Nova Varoš. Svratili smo na kafu u restoran „Vila Jelena“, naravno malo smo promašili skretanje ka odredištu, morali smo da se vratimo ali na kraju završili tu gde smo i hteli. U Vili Jelena upoznali smo još nekoliko divnih prijatelja našeg člana udruženja Ljubomira Vranića. Kafa se, naravno, pretvorila u druženje, a druženje u još jedan lep uvod u dan koji je tek počinjao.

Nastavili smo put prema Novom Pazaru. A onda – navigacija. Kao što to obično biva kada se grupa osloni na tehnologiju, umesto očekivanog pravca našli smo se preko Tutina.

Ali, iskreno, kome je to smetalo? Kada ste u društvu dragih ljudi, nijedan pogrešan put nije zaista pogrešan. I svaki takav trenutak kasnije postane anegdota. Naša prva destinacija bio je Stari Ras. Tamo su nas sačekali Senko i njegov prijatelj, turistički vodič Valdo, čije puno ime, na moju veliku žalost, nisam uspela da zapamtim. Ali ono što nam je pričao sigurno nećemo zaboraviti. Uz kaficu i druženje čekali smo naše kolege iz Foče – Natašu Petrović i njenog supruga Dejana, našeg „zeta“, kao i Slavišu Vukašinovića iz Rogatice, člana našeg udruženja. Ekipa se polako kompletirala i avantura je mogla da počne.

Uz istorijske priče i vraćanje kroz vekove prošlosti, krenuli smo prema manastiru Sopoćani. A tamo – prizor koji ostavlja bez daha. Predivan ambijent, mir, istorija i osećaj da ste na mestu koje svedoči o vremenu mnogo starijem od svih nas. Sopoćani su nas ostavili bez reči. A ono malo reči što je bilo izgovoreno bilo je uglavnom u znaku oduševljenja.

Raspoloženje je već tada bilo na najvišem nivou. A onda – dalje. Uz Senkovu podršku, njegovog prijatelja vodiča Valda i Jasmina, kako ga Senko sa osmehom predstavlja – „sina moje prve žene“ – imali smo još jednog domaćina na raspolaganju. Jasmin je bio tu za sve. Išao je po one koji su zastajali na vidikovcu da naprave fotografiju, pomagao, raspitivao se, ispunjavao naše male želje… A onda se, potpuno prirodno, našao i u društvu naše najmlađe članice ekspedicije – dvogodišnje Tare, ćerke naših kolega Milice i Dragana Petronijevića.

Tara je tog dana bila ravnopravni član ekipe. Bez ikakvog popusta na godine. Od prvog do poslednjeg trenutka držala je naš ritam i svojim osmesima i dečjom neposrednošću dodatno ulepšala već veselu atmosferu.

A u drugom delu dana pridružio nam se i Eldar, Senkov drugi sin. Naravno, Senko ni njega nije predstavio bez svoje prepoznatljive šale: „To je sin od moje sadašnje žene.“

Jer takav je naš Senko – i ozbiljne stvari ume da začini šalom. Iza njegovih šala, međutim, krije se jedna lepa porodična priča. Senko je, čovek u srećnom braku, otac troje dece – dva sina i ćerke. Ćerka trenutno radi na brodu u Americi, dok su nam se ovog dana pridružili njegovi sinovi i, baš kao i njihov otac, potrudili se da nam budu na usluzi. Tako je naša mala sportsko-novinarska ekspedicija dobila i pravo porodično pojačanje.

A onda – ručak. Doček u restoranu bio je zaista poseban. Naš domaćin se potrudio da nam ništa ne nedostaje, a mi smo želeli da mu uzvratimo makar malim znakom pažnje.

Za našeg dragog Senka poneli smo poklone iz Užica – zidni sat i šolju sa motivima Užičke republike, kao mali znak zahvalnosti za sve što je učinio da ovaj dan bude nezaboravan.

Ali naše putovanje tu nije bilo završeno. Nastavili smo prema Đurđevim stupovima, gde nas je monah upoznao sa istorijom ovog manastira, jednog od dragocenih bisera naše kulturne baštine, koji se nalazi pod zaštitom UNESCO-a. Posetili smo i Petrovu crkvu, a onda još jedno istorijsko i kulturno bogatstvo – Altun- alem džamija. Za samo jedan dan imali smo priliku da upoznamo različite slojeve istorije i kulture Novog Pazara i kraja koji zaista ima čime da se podiči. I sve vreme – smeh, priče, šale, fotografisanje, dobacivanje, sećanja i naravno, sportske priče. Jer gde god da se okupe sportski novinari, sport nekako pronađe svoj put do razgovora.

Veče smo nastavili uz večeru, a potom je usledila i šetnja Novim Pazarom. I tu smo još jednom osetili ono što nas je pratilo tokom celog dana – toplinu i gostoprimstvo ovog grada.

Senko je tokom šetnje gotovo svakom poznaniku koga bi sreo govorio: „Imam goste, sportske novinare.“ I govorio je to sa osmehom. Sa ponosom. Sa nekom posebnom radošću.

Baš se videlo koliko mu znači što su njegove kolege došle da ga posete. I možda je upravo to bio najlepši deo celog dana. Nisu to bili ni restorani, ni manastiri, ni istorija, ni dug put koji smo prevalili, već čovek koji se raduje svojim prijateljima. Čovek koji želi da im pokaže svoj grad i koji se ponosi gostima koje je dočekao.

A naše druženje dobilo je još jednu lepu dimenziju kada nam se u večernjim satima pridružila i Aldina Medojević iz Sportskog saveza Novog Pazara. Divna žena i velika zaljubljenica u sport, Aldina koju svi znamo sa MOSI, pa se razgovor, sasvim prirodno, produžio. Sa priče o gradu, ljudima i našim putešestvijama prešli smo na ono što nas sve povezuje – sport. Pričalo se o MOSI, o Sportskim igrama mladih, o sportskim susretima, iskustvima, saradnji, mladima i svemu onome što sport donosi. Priča se toliko otegla da niko više nije gledao na sat. Jer kada se sretnu ljudi koji imaju šta da kažu jedni drugima, razgovor jednostavno nema kraj. A onda, sasvim u našem stilu, stigla je i jedna veoma ozbiljna „sportska disciplina“ – izbor najboljih baklava. Konkurencija je bila jaka.

Ali sportski novinari su navikli da ocenjuju i biraju najbolje. A kada je Tara u pitanju, tu nije bilo dileme – morale su da se pronađu i gumene bombone, ali i još poneka đakonija. Najmlađi član ekipe imao je poseban tretman.

I tako je jedan običan planirani susret kolega prerastao u dan koji će nam svima ostati u posebnom sećanju. Jer Udruženje sportskih novinara Zlatiborskog okruga već godinama neguje saradnju sa kolegama iz drugih gradova i krajeva. Naša profesija nas je povezala.

Sport nas je spojio. Ali su ljudi i prijateljstva ono što nas održava zajedno. A Senko je ovog vikenda još jednom pokazao šta znači biti domaćin. Dočekao nas je kao uvažene kolege, a ispratio kao najdraže prijatelje. I na kraju ono najvažnije, ovo druženje nam je još jednom svima pokazalo da se prijateljstvo ne meri kilomterima, već srcem. A naše je tog dana u Novom Pazaru bilo veliko kao - Senko.

I na kraju, zbog Senka, ostaje velika zahvalnost Gradu Novom Pazaru i gradonačelniku Nihatu Biševcu, koji su pomogli da ovo druženje sprotskih novinara bude kao iz bajke.