Veterani Slobode obeležili pola veka od utakmice neuspeha

Sloboda je veliki klub

Veterani užičke Slobode, na inicijativu velikog zaljubljenika u fudbalsku magiju Nemanje Nešića navijača ali i nekadašnjeg funkcionera kluba, okupili su se u Užicu da obeleže sezonu 1974-75 kada se odigrao derbi tadašnje Prve srpske lige između Voždovca i Slobode i koja je za Užičane bila odlučujuća za ulazak u Drugu ligu. Utakmica je odigrana bez golova, a Sloboda je ostala bez plasmana.

Nemanja Nešić koji je bio inicijator okupljanja kojim bi se obeležilo 50 godina od te čuvene utakmice je rekao:

-Ovde smo da obeležimo tu sezonu koja je po mnogo čemu bila sprecifična, ali pre nego što bila šta drugo kažem, mislim da je red da pomenemo i one koji više nisu sa nama a koji su bili deo ove neverovatne generacije. U prvom redu to je Srboljub Srbo Stamenković, Tomislav Milenković, Rade Đapović, Bogdan Joskimović, Slobodan Cerović, Branislav Veselinović, Miloš Petrović, Milivoje Sredić, Uroš Bošković i Milisav Aleksić. Mislim da istoriju Slobode nisu obeležile samo velike pobede, već i bolni porazi koji iz današnje perspektive se ipak mogu krunisati kao veliki, jer i ti porazi čine da naša Sloboda bude veliki klub. Veliki klubovi imaju svoje velike pobede, i kao što rekoh velike poraze ali veličinu zapravo čini i to kako podnosiš pa i pominješ svoje poraze, jer su i oni nekada baš veliki. I tada je bio početak leta. Vreo junski dan i poluprazno nedeljeno beogradsko popodne. Svedoci kažu da je 3000 Užičana toga dana bilo uz Slobodu na stadionu Voždovca pored Centralnog groblja u Beogradu. Slobodi je trebala pobeda i da trijumfalno završi sezonu na prvom mestu Srpske lige i posle samo dve sezone se vrati u Drugu ligu. Toga dana mreže se nisu tresle, Dubočica je pobedila Mačvu u Šapcu...ostalo je istorija. Sloboda nije uspela, kao i mnogo puta u istoriji. A sve je delovalo tako blizu naročito posle velike pobede protiv FAP-a nekoliko kola ranije u još jednoj utakmici koja se pamti. Tu sezonu 1974/1975 je obeležio Srboljub Stamenković u svojoj trećoj i poslednjoj sezoni u Slobodi gde je doživeo svoju punu afirmaciju iako još uvek golobradi mladić. Ova sezona je počela i završila se na način koji je na najbolji način obeležila njegovu vanvremensku ličnost- počela je majstorijom i golom iz slobodnog udarca Crvenoj Zvezdi u uvodu sezone (u pobedi Slobode nad Zvezdom od 3:1) i još jednom potvrdom da se u tim nogama krije najveći talenat koji je ovaj kraj ikada video, potvrda da ta leva noga može sve; završila se njegovim neigranjem za Slobodu u poslednjoj i odlučujućoj utakmici jer je otišao na maturantsku ekskurziju. Za Srba je nešto bilo važnije i od karijere i od rezultata, a to je ljubav prema ljudima. Ta sezona je afirmisala i Rešada Kunovca, čoveka koji direktno iz Slobode (tada trećeligaša) odlazi u Partizan, postaje standardni prvotimac i odmah osvaja šampionsku titulu. Ta sezona je "rodila" rivalstvo sa FAP-om koje je obeležilo 70-te godine prošlog veka (prekid u Priboju i tuča igrača Slobode sa policijom, revanš na najslađi način u 90. minutu za pobedu u Užicu). Ta sezona je stvorila mit o Voždovcu kao ukletom klubu za Slobodu (prokletstvo koje se nastavilo i poslednje sezone). Ta sezona je pokazala šta se u Užicu najbolje prima i šta publika najviše voli - tim sastavljen od domaćih igrača uz samo trojicu iz bliskog okruženja. Danas sam uspeo da okupim grupu aktera te sjajne sezone. Bila mi je čast da sa Slobodanom Jagodićem, Milutinom Tokmakovićem, Radomirom i Miodragom Savićem, Zoranom Novakovićem, Zoranom Zarićem i Dragoljubom Kostićem evociramo uspomene na taj period. I zbog toga mi je neizmerno drago- rekao je Nemanja Nešić.

Slobdan Jagodić se takođe sa velikim emocijama seća i te sezone i te utakmice:

-Samo malo je nedostajalo da se plasiramo u Drugu ligu. Imali smo dobar tim koji je bio sastavljen od momaka iz užičkog kraja. Te godine u posebnoj formi bio je Srbo Stamenković, imali smo i odlične rezultate, ali se tako namestilo da nam je ta utakmica odlučivala sudbinu. Dubočica je igrala u Šapcu, a mi smo trebali sami da odlučimo svoju sudbinu. Međutim došlo je do neverovatnog neuspeha. Želeli smo pobedu, ali je Voždovac igrao nadahnuto, borbeno, odnosno kao da je za nekoga igrao. Narvno to je moj utisak bio i možda se varam, ali mi nismo uspeli da pobedimo i to je bio veliki šok. I za igrače a posebno velika žal zbog publike koja je u velikom broju došla da nas bodri. Ipak izvukli smo pouke iz te utakmice, koje su nam kasnije pomogle da Sloboda dostigne fudbalske visine. Nismo primili gol na toj utakmici, ali na žalost nismo uspeli ni da ga damo i to je bilo nedovoljno da uđemo u viši rang. Kada smo čuli da je Dubočica pobedila, mi smo popadali. Ali šta ćeš takav je fudbal- kaže Jagodić.

Još jedan akter u toj čuvenoj utakmici bio je Zoran Novaković tadašnji golman Slobode :

-Sada kada se setim sav se naježim. Zahvalio bih se Nemanjić što nas je ovde okupio. Te sezone sam branio a ova utakmica sa Voždovcem u beogradu je ostala posebno u sećanju. Zanimljivo je bilo, Vlasto Jokić, koji nam je bio trener pripremao nas je psihološki, jer smo fizički baš bili spremni, da budemo staloženi, mirni, i da idemo u Beograd i damo sve od sebe. Pre utakmice u svlačionicu je ušao Đorić i Pavika igači Zvezde koji su ponikli u Užicu, i Pavika koji su nam davali savete . Na toj utakmici jedna lopta me je udarila i ostao sam razbijenog nosa, ali na sreću nisam primio gol. Ali na žalost nismo uspeli ni da damo gol. Zaista je to bila neverovatna sezona. I ono što je najvažnije mi smo bili fenomenalni na terenu, ali smo isto tako bili nerazdvojni i van terena.- kaže nekadašlji golman Slobode.

Miodrag Savić takođe se sa setom seća te utakmice, a još više mu je žao, jer zbog povrede kolena nije mogao da nastupa:

-Bilo mi je jako teško gledajući sve to sa klupe. Zadnjih 15 minuta sam molio trenera da me uvede u igru, pa šta bude. Rekao je da se zagrejem, probao sam ali me je koleno jako zabolelo i nisam mogao da uđem. Ne mogu opisati taj osećaj nemoći. Šta da vam kažem jako bolno. Kada sam došao kući nisam nekoliko dana izlazio . Drago mi je što smo se sada sastali i eto evociramo uspomene, ne samo na tu utakmicu, nego uopšte na naše igračke dane i o sećaj je neverovatan.